Драгачевке уједињене: Чувају традицију ћилима и преносе је на младе генерације
Новим генерацијама име Рајке Боројевић највероватније не значи пуно, али та жена била је хериона свог времена. Њено име остаће уписано у историји, јер је она оснивачица прве Задруге жена у Југославији. Да се лик и дело ове жене бар у Србији не забораве побринуле су се вредне Драгачевке, које су основале удружење у селу Доњи Дубац које носи управо Рајкино име. На тај начин оне не дају да се традиција избрише, већ је преносе и на генерације које долазе.
„Основале смо удружење у знак сећања на њу, јер је она, када се 1952. године вратила у Драгачево, окупила жене и направила прву радионицу на којој их је учила како да кувају, ткају и воде бригу о деци. Касније је основала и женску задругу која се бавила ткањем и тако је женама обезбеђивала додатну зараду. Жене из Сирогојна желеле су да се баве ткањем, па је договор био да се у Сирогојну плету џемпери, а у Драгачеву ткају ћилими и други производи. У задругу је било укључено чак 800 жена. Данас имамо само две жене које знају да ткају и обе су преко 80 година, тако да ако нешто не предузмемо, знање ће нестати,“- каже за РИНУ Ана Станишић председница удружења „Рајка Боројевић“.
Пре више од пола века у Драгачеву су се ткале су завесе, ћебад, ћилими, штофове за одела, стазе… заправо, све оно што може да се уради ткањем. Продавали су се ти производи широм света, радови су учествовали на многобројним изложбама, чак су стигли и до Јапана. У Доњи Дубац су долазиле и Јованка Броз и Јелисавета Карађорђевић да виде рукотворине вредних драгачевских ткаља. Сада Ана и њене колегинице желе да врате бар делић тог славног времена у Драгачево.
„Задруга у Доњем Дубцу постоји, али је оронула. Чекамо надлежне заштиту из Београда и подршку општине Лучани како бисмо покренули обнову и оживели простор као некада. У тој задрузи се налазе и јединствене фреске Бранка Шотре, рађене кречом, јајима, чађи и млеком, такав рад не постоји нигде више у Србији,“- каже Ана.
Додаје да почетак рада удружења које чува традицију и преноси је на будуће генерације, јесте био тежак али да се током годину дана рада већ препознају и да им се јавља све више жена, које желе бити део те лепе приче.
„Једна прави плетене играчке, друге плете чарапе и џемпере. Набавили смо стари разбој да бисмо покренули школу ткања и анимирали децу и омладину. Ако знање не пренесемо са старијих генерација, занат ће заувек нестати, као и већина других заната у селу,“- јасна је ова Драгачевка.
Посебно место у драгачевској ткачкој делатности свакако су представљали аутентични ћилими. Они су били део мираза и бет тога у неко давно време, девојка није могла ни да помишља на удају. Управо такве ћилиме данас од заборава чувају чланице удружења.
„Овај ћилим који смо сачувале стар је око 90 година и већ је био припремљен за бацање. За израду једног ћилима требало је од седам до десет дана сталног рада, најчешће зими и ноћу, јер су жене преко дана имале обавезе на селу. Две жене које данас знају да ткају су Марија Доле Гогић и Дмитровић Милева, које су радиле у тадашњој Задрузи жена,“- прича Ана и показује још један антиквитет из прошлих времена.
„Ово је плетено ћебе које је радила моја покојна стрина, старо је 50 година. Ручно је плетено, са необичном шаром, а такав рад постоји и као шал – шал и ћебе у истој мустри. Требало је доста времена да се исплете. Такве ствари данас више не могу да се нађу, ово је уникат. Добили смо га од наше чланице и једног од оснивача удружења, а данас су ми јавили да је преминула. Ово је дивна успомена коју ћемо чувати генерацијама. И заиста желимо и било би нам драго да нам се прикључи што више жена, млађих девојака да заједно радимо на томе да се наша традиција не заборави и да стари занати опстану, „-поручује Ана.
