Само пет људи у читавој Србији се баве овим занатом, Перко из Чачка је један од њих
Сарачки занат једна је од ретких вештина коју у чачанском крају данас чувају само појединци. Тешко га је било сачувати, јер млађе генерације ретко показују интересовање за ово умеће, али захваљујући упорности појединих мајстора, он и даље живи.
Један од ретких који у западној Србији негује ову традицију је Перко Кувекаловић из Чачка. Он овај занат чува од заборава на практичан начин и, како каже, нада се да ће млађе генерације препознати вредност и упустити се у његово учење, нарочито имајући у виду да је сарачки занат уписан на листу нематеријалног културног наслеђа.
Кувекаловић се сарачким занатом бави већ 38 година. Занат је научио од старих мајстора и, упркос напретку индустрије и технологије, и даље све ради ручно, две игле, шило и вешта рука мајстора. Ручно израђује и поправља опрему за коње, амове, седла, али и многе друге предмете.
„Сарачки занат је један од најстаријих заната и ја сам једини у овом делу Србије, а званично нас има пет у читавој земљи. Захваљујући нама занат је ушао у нематеријалну баштину Европе. Заштићен је да би остао и да би генерације које долазе знале шта је, да би научиле. Није баш лак, мало је тежи за рад, али је занимљив за производњу. Ради се од дебеле, грубе говеђе коже и то све ручно, око 90 одсто. Његова примена је у коњарству, ловци имају доста потребе за нашим услугама, као и они који се баве пољопривредом. Праве се мушки каишеви, поправке торби, то је оно што сарач ради”, рекао је Кувекаловић.
Он је поделио и једно лично искуство које показује колико су знање и пракса у овом занату важни.
„Овај занат није много захтеван, тражи да се познаје занатство и кожа, све се ради ручно. Људи препознају правог мајстора сарача, посебно они који су се бавили овим послом. Имам једну анегдоту, када сам био у Чајетини на вашару, човек ме питао да ли ја радим све ово. Рекао сам да радим, а он је погледао моје руке, јер се на прстима познаје, ту су задебљања на зглобовима. Рекао је: свака част, и пружио ми руку. Био је стари мајстор и тачно је препознао да заиста радим овај посао. Ручни рад се препознаје, јер много тога мора ручно да се ради, и поред вештачке интелигенције”, каже Кувекаловић.
Како наглашава, важно је да се овај занат пренесе на младе генерације, а он је спреман да га остави у наслеђе.
„Од овог заната може солидно да се живи. За сада нема заинтересованих да науче, али бих радо пренео знање, јер су га и мени пренели стари мајстори. Није тешко научити занат”, додаје он.
Према његовим речима, док су за многе занате направљене машине које олакшавају посао, сарачки занат остао је готово непромењен, јер неке делове и даље може да уради само човек, не машина.
Снежана Ашанин, етнолог из Народног музеја у Чачку, подсећа да је ово редак, али драгоцен занат који је очуван на најлепши могући начин уписом на листу нематеријалног културног наслеђа.
„У српској традиционалној култури сарачки занат је увек имао посебан значај. То је живо културно наслеђе које се очувало до данас и као такво је препознато и уписано на листу. Истина је да је до краја прошлог века сарача било много више, али су опстали захваљујући укорењености и одрживости, јер и даље постоји потреба за њиховим радом и производима. У питању је сарачко – седларски занат који и данас има добру перспективу”, истакла је Ашанин.
„Ово јесте прилика да се занат сачува. Скрећемо пажњу на наше културно наслеђе и подстичемо младе да уче вештине традиционалних заната, како би их пренели и очували”, закључила је она.
Сарачки занат, који је вековима био ослонац коњарства, лова и живота у српским селима, данас стоји као симбол истрајности и умећа наших предака. Иако га негује тек неколицина мајстора, сарачки занат остаје мост између прошлости и садашњости, подсећајући нас да су корени, традиција и ручни рад непроцењива вредност коју не смемо изгубити.
Очувати сарачки занат значи очувати део себе, своје историје и идентитета, а управо у томе лежи највећа снага нашег културног наслеђа, дакле, у чувању традиције старих заната који су нас одржали.
