Свој таленат открила у време короне, а онда је хоби постао и посао
Чачак – Употреба памука у ручним радовима, попут хеклања и плетења, позната је од давнина. Међутим, мало ко зна да се памучни конац може користити и за израду торби од дрвета, као спој природног, уметничког и модерног.
Управо тај спој пронашла је Јелена Васиљевић Тајевић из Љубића, која је у периоду изолације током пандемије короне открила свој дар и покренула нови креативни правац,умеће хеклања торби на дрвеној основи.
„Генерално, све се ради ручно, од плетења преко дрвених дашчица до осликавања. Уз торбице сам додала и почела да хеклам рајфиће, да буду модни детаљ“, појашњава Јелена, која се овим ручним радом бави већ пола деценије.
Њено прво искуство с хеклањем било је, како каже, и храбро и неизвесно.
„На почетку ми је било заиста тешко. Искрено, нисам ни знала шта су хеклице, а камоли да се тако зову! Касније сам научила све о памучним тракама, једно по једно. Питала сам свекрву, јер жене са села заиста све знају. Показала ми је оне најтеже прве покрете. Кад сам се вратила кући, била сам упорна. Моја прва торбица настајала је скоро месец дана, а сада могу да је исхеклам за шест-седам сати“, прича Јелена са поносом.
Упорност и љубав према раду трасирали су јој пут. Данас материјал набавља широм Србије, памук из Београда, Јагодине или Новог Сада, дашчице од локалних мајстора, а све спаја својом маштом и осећајем за боје.
„Ту стварно мора креативност, не можете ставити било шта на било шта. На белу торбицу, на пример, не иде беж. Морате имати у глави како ће то све изгледати на крају, да буде складно и лепо. Мислим да овакве торбице не може свако да носи. Оне су за жене које воле природу, једноставност и оригиналност“, искрена је Јелена.
Кроз свој рад, она је схватила да је хеклање осим што је занат, да је и вид терапије.
„Креативност не може да изађе из вас ако сте затрпани обавезама. Жена је стуб куће, деца, посао, кућа… Али свака од нас има у себи неки вид креативности. Само треба да издвојимо време за себе. Када узмем да хеклам, заборавим на све, нема муке, нема брига. Хеклање смирује душу“, истиче Јелена.
Ова млада жена доказ је да се сваки занат може поново родити у савременом облику, ако му се приступи с љубављу, истрајношћу и вером у себе. Она је спојила лепо и корисно, уметност и практичност, традицију и модерни израз.
Прича Јелене Васиљевић Тајевић из Љубића показује да креативност не познаје границе. У њеним рукама памук и дрво постају уметност, а сваки нови рад потврђује да су женске руке одувек стварале оно што траје.
Јелена је својим примером доказала да је сваки занат заиста златан, када се у њега уложе и срце и спој лепог и корисног.
