Славица из Котраже: доказ да село није прошлост, већ шанса за пристојан живот

Село Котража, као и већина наших села, води борбу са економијом, тржиштем и са све мањим бројем младих који желе да остану на својој земљи. Али постоје и породице које не одустају. Славица Радосављевић и њен супруг кренули су у пластеничку производњу, из своје куће и из свог џепа, без икакве гаранције да ће се то што раде исплатити. Данас, њихова прича показује да село може да буде озбиљан извор прихода ако се послу приступи паметно, рационално и са циљем.

 

„Идеја је била од мог супруга. Он је предложио пластенике. Размишљали смо чак и о цвећу, али смо се на крају заљубили у малину.”

У почетку је малина била експеримент. Касније, када се показало да приноси у пластенику имају смисла и рачуницу, уведена је и купина јер је тржиште тражило рану купину, дуг период бербе и стабилан квалитет.

У пластенику нема импровизације. Славица отворено каже да ту нема „одокативно”. Све је прецизно — вода, температура, прихрана, заштита.

„Мора да се буде обазрив око свега: и заливања, и прихране, и инсеката. Ми смо учили успут — слушали савет људи који су у томе дуже.”

Иако су ове године високе температуре утицале и на производњу у пластенику, квалитет рода није пао.

 

„Крупноћа је прва ствар коју купац види. А онда укус и шећер — и то нам је на завидном нивоу.”

Берба не трпи чекање. У сезони се дан почиње пре сунца. Да би се избегла врелина у фолији, мора се устати у пет ујутру, и ту нема дилеме ни расправе. Тај посао има своју тежину, свој зној и своју дисциплину.

Али Славица данас каже да без државних субвенција не би могли тако брзо да стабилизују производњу.

 

„Користили смо субвенције за пластенике и наводњавање. Сваки динар који добијеш — олакша ти следећи корак.”

Данас не јуре хектаре и велике површине. Циљ им није квантитет него вредност. План је да уведу грејање и тако продуже бербу, а површину да оставе исту — јер је логика једноставна: извући максимум из постојећег простора.

 

„Нећемо ширити површине. Желимо да извучемо максимум из овога што имамо.”

Славица из Котраже је доказ да када постоји воља, рад и јасна стратегија — село има будућност. Није ово прича о „фолији” и пластенику. Ово је прича о одлуци да се остане. Јер у Драгачеву се и даље верује — да када се крене, не одустаје се.