Таковски устанак: „Ево мене, а ето вама рата с Турцима“
Почетком 19. века Србија је била под чврстом влашћу Османског царства, али та власт више није почивала на традиционалном поретку који је, мада ограничен, остављао простор за известан облик локалне самоуправе. Уместо тога, Срби су све више били изложени безакоњу, насиљу и пљачки од стране дахија – османских јаничарских војсковођа који су самовољно преузели управу над Београдским пашалуком. Њихова сурова управа, нарочито након „Сече кнезова“ 1804. године, била је директан повод за Први српски устанак. Иако је устанак у почетку постигао значајне успехе, његово гашење 1813. године оставило је народ у још тежем положају. Турска одмазда, обновљено насиље и потпуно одсуство безбедности створили су услове за нови отпор. Таковски устанак, под вођством Милоша Обреновића 1815. године, избио је као резултат тог неподношљивог стања и представљао је одлучујући корак ка стицању српске аутономије. Да би се разумела дубина тог покрета, неопходно је сагледати природу турске власти у Србији и кључне узроке који су довели до новог устанка.
Период који претходи 1815. години представља једно од најбурнијих раздобља у српској историји, обележено дубоким политичким, друштвеним и војним преображајима. Србија је у то време била под влашћу Османског царства, али је турска управа постајала све нестабилнија и насилнија, нарочито након укидања аутономије коју су Срби уживали у оквиру царства током претходних векова. Унутрашњи притисци, као и утицај великих сила попут Хабзбуршке монархије и Руског царства, довели су до све већег незадовољства међу српским народом. Ово незадовољство кулминираће у Првом и Другом српском устанку, који ће означити почетак краја османске власти у Србији и поставити темеље за стварање модерне српске државе. Да би се у потпуности разумело значење тих догађаја, неопходно је сагледати политичке прилике у Србији уочи 1815. године.
Родоначелником династије сматра се Милош Обреновић, рођен 1783. године. Он се 1804. оженио Љубицом Вукомановић, која је потицала из богате и угледне породице. Милош је био активни учесник Првог српског устанка, након што је задовио поверење народа, за народног вођу је изабран 1813. године уочи подизања Другог српског устанка.
Милош се формално предао Турцима испред таковске цркве, а за узврат је добио титулу кнеза, након чега је српски народ почео мирније живети, након неуспелог Првог српског устанка. Мирнији период није дуго потрајао, јер је већ наредне године избила Хаџи Проданова буна која је угушена за неколико дана од стране турака при чему је преко три стотине људи убијено. И сам Милош је био талац, али је успео да изађе под изговором да се врати у село да прикупи новац за откуп српског робља. По повратку у село, српски кнез почео је припреме за устанак.
Други српски устанак подигнут је на Цвети 1815. године у Такову код Горњег Милановца. Тај празник и тај дан касније су узети као општенародни празник у знак сећања на дан „у који је његова Светлост део ослобођења отечества започело“.
„Уз Милоша, ту су била његова браћа Јован и Јеврем Обреновић, затим Јован Лазић, Никола Милићевић Луњевица, Лазар Мутап, Јован Добрача, Симо Паштрмац, Милић Дринчић, Мелентије Павловић, Тома Вучић Перишић, као и многи други. Ту под једним столетним грмом Милош се још једном обратио окупљенима који су са великим одобравањем прихватили поновни сукоб са вековним тла читељима уз речи да је боље „јуначки погинути него наставити досадашњи живот”, наводи се у издању „Време Обреновића и њихово право“.
Устанак је започео развијањем устаничког барјака испред новоизграђеног дома Милошевог уз чувене речи „Ево мене, а ето вама рата с Турцима“.
Турци када су за то чули, послали су војску да угуши буну, а војске су се сукобиле код Палежа где су устаници извојевали прву победу. Затим су кренули да освоје Чачак, преко Љубића где су доживели тежак пораз, а Чачак је ослобођен 29. маја. За месец дана ослобођени су и Пожаревац и Мачва. Након тога уследила је озбиљна дипломатска борба за независност Србије под окриљем династије Обреновић.
Други српски устанак, подигнут 1815. године у Такову, није био само још један оружани отпор османској власти, већ прекретница у историји српског народа. Вођен Милошем Обреновићем, устанак је био директан одговор на вишегодишње турско насиље, неправду и политичку нестабилност. За разлику од Првог устанка, овај је имао јаснији политички циљ и био је боље организован, уз широку подршку народа. Његов успех није се огледао само у војним победама, већ и у дипломатским напорима који су довели до постизања споразума са Османским царством и почетка изградње аутономне српске кнежевине. Таковски устанак је, дакле, представљао темељ за модерну српску државу и сведочанство о одлучности народа да се избори за слободу, правду и самоуправу.
Извори/Википедија, Издање „Време Обреновића и њихово право“, Издање „Обреновићи и њихово доба“.
Пројекат „Таковски устанак и династија Обреновић: Темељ модерне државе“ суфинансиран је од стране Министарства информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
