133 године традиције у Катићима: Школа која је некада имала 600 ђака данас се бори за опстанак
Некада извор живота и пуна ђака Основна школа „Мићо Матовић“ у ивањичком селу Катићи и данас одолева зубу времена и миграционом притиску. Број ђака се јесте смањио, али ова установа је и даље светионик знања, а овог новембра прославила је свој 133. рођендан.
„Мештани су тада имали иницијативу да се школа направи баш овде јер је било много ђака. Школа се из године у годину ширила. Почели смо са неких 70 ученика, па смо имали и до 600 ученика у школи. Нажалост, данас је тај број у паду и сада имамо укупно 50 ученика у школи. Предност рада у сеоским школама јесте што се ради са мањим бројем ученика. У одељењу је мањи број деце и ја то често волим да нагласим — сваки наставник може да се посвети сваком ученику и ту се негде своди индивидуалан рад, „-казао је за РИНУ директор школе Војислав Миловић.
За прославу великог јубилеја деца су припремила пригодан програм, а подељене су и награде. Сваке године расписују се ликовни и литерарни конкурси на које се ученици радо одазивају, а најбољи бивају награђени. Такође, запослени који су остварили право на јубиларну награду ове године су награђени.
„Три колегинице су добиле признања. Прогласили смо и једног радника године, такође је добио захвалницу и пригодан поклон. Морам да се похвалим да са малим бројем ученика имамо велики број такмичења сваке године. Наше ученице учествовале су на републичком такмичењу у стоном тенису. Учествујемо и у обогаћеном образовно-васпитном раду и већ три године смо били на конференцији „Школе новца за основце“ у Београду, где представљамо Моравички округ,“- истиче директор.
Некада је у овој школи све било много другачије
Лепа сећања на ову школу још увек живе и у мислима некадашњег учитеља и директора, Милете Караклајића који је управо на Катићима провео свој радни век.
„Пре него што сам био директор, предавао сам, био сам учитељ. Први професор у овој школи, професор са Техничког факултета, дошао је да нам помогне. Ипак, ја сам почео у Мочиоцима, јер је школа у Мочиоцима старија шест година од ове школе, основана је 1884. године. Деца су у та давна времена морала и да раде – то је био први интернат. Долазила су из удаљених крајева, нису могла да пешаче сваки дан. Прелаза преко Грабовице није било. Остајали би у школи да спавају, родитељи би долазили једном у десетак, петнаест дана и доносили храну: пасуљ, кромпир… Деца су сама спремала оброке. Тако се тада живело и учило,“- каже Милета.
После Јаворског рата прилике су се промениле. Почело се са отварањем школица, па је тако школа отворена у Мочиоцима 1884, а у Катићима 1892. године. Илија Стојковић, индустријалац који је имао фабрику марама у Београду, био је главни ктитор и донатор те школе. Урађен је и одобрен пројекат: стан за учитеља, две учионице, мала кухиња за ђаке – све је функционисало како треба.
„На почетку је било 70–80 ученика. Било је ту и деце од 8 до 12 година заједно – да би се описменили. Школа је радила до Првог светског рата, када је због ратних околности затворена. После ослобођења рад се наставио. 1941. године школа поново престаје са радом до 1945. године. Након рата нагомилало се много деце која су била полуписмена, неписмена – сви су нагрнули у школу. Није било довољно простора. Имало се само две учионице, па се радило у сменама. Зато је направљена и ова зграда – дограђена је кухиња, сала, спортски терени, библиотека је била у старој згради,“- изјавио је Караклајић.
Додаје да је осим што је био запослени, он чак био и ђак ове школе у њено златно доба када су учионице биле пуне.
„Ја сам 1968. похађао пети разред овде, било нас је чак педесеторо у разреду, па је то било готово неизводиво. Касније се настава у вишим разредима одвијала делом у Мочиоцима, делом у Катићима. У овој школи учили су мој деда и мој отац. Ја и моје ћерке такође. Нажалост, пета генерација школује се у Франкфурту. Такав је живот,“- присећа се.
Пад броја ђака и напуштање села
Некада је било много ђака, мало простора. Данас се дешава супротно – имају празан простор, нема ученика. Некадашње станбене зграде за наставнике сада су без наставника, јер сви су отишли.
„Највише ме погоди када испраћам осмаке, знам да одлазе и да се не враћају. Нисмо радили довољно на рурализацији села. Сада се ипак асфалтира, обнавља инфраструктура, уређују домаћинства. Има велелепних кућа, ништа не заостају за Аустријом или Немачком, био сам у Франкфурту и знам шта причам. Али, децу немамо. Први пут од отварања школе у Мочиоцима 1884. године нема првог разреда. Ове године нема петог. Овде ће, примера ради, догодине недостајати први разред. Тужно је докле смо дошли,“- прича Милета.
Истиче да ако се не буде радило на развоју села не пише нам се добро. Али, како каже, он је оптимиста и нада се да ће се на Катиће млади вратити из целог света.
„Ово је простор Богом дат, имамо за данашњицу прави луксуз, чиста вода, ваздух, клима…Радио сам пројекте: „Едукација будућих српских домаћина“, школа у природи… Све је стајало у фиокама, без слуха у министарствима. Али верујем да ће једног дана бити драгоцени. Питали су ме зашто сам градио школе, домове, цркву – „за кога?“ Ја сам можда био визионар: доћи ће време када ће неко рећи – ови људи су мислили унапред,“- нада се Милета.
