Политика уместо пушке: Милош Обреновић до 1833. године

Након успешног Другог српског устанка 1815. године, Србија није одмах стекла пуну слободу, али је у оквиру Османског царства добила прилику да постепено изграђује своју политичку аутономију. Уместо наставка оружане борбе, кнез Милош Обреновић определио се за пут дипломатских преговора, вешто користећи сложене односе великих сила и слабљење Османског царства. Његов циљ био је јасан — осигурати стабилан положај Србије, заштиту српског народа и званично признање аутономије. Од 1815. до 1833. године, Милош је водио упорну дипломатску борбу са султаном, турским званичницима и страним представницима, балансирајући између интереса Русије, Аустрије и Порте. Управо захваљујући његовој упорности, политичкој мудрости и стрпљењу, Србија је 1830. добила Хатишериф о аутономији, а 1833. и значајно територијално проширење, што је означило велики успех у процесу ослобађања и јачања српске државности.

ДИПЛОМАТСКА БОРБА МИЛОША ОБРЕНОВИЋА

Након заузимања територија и победа, кнез Милош Обреновић био је свестан да за даљу борбу не може само ратовањем, већ да је неопходна и дипломатска борба. Након што је безуспешно са босанским везиром Куршид пашом разговарао о миру, Милош је преговоре наставио са румелијским везиром Марашли али пашом.

„Марашлијини услови су били блажи, па је са њим склопио усмени споразум уз два главна услова: да Марашлија изда препоруку за српске делегате који ће отићи у Цариград да султану поднесу жалбу на Сулејман-пашу Скопљака и умоле Порту да постави Марашлију за новог београдског везира, као и да издејствују ферман којим султан даје опроштај Србима због дизања устанака“, наводи се на Википедији.

Султан Махмуд II 1815. године прихватиоје услове и то се сматра првом дипломатском победом кнеза Милоша.

„У суштини усмени споразум кнеза Милоша и Марашли Али паше подразумева двовлашће, односно да паша има власт над Турцима и њиховим посадама по градовима где су њихови заповедници муселими, док Милош добија власт над становништвом и кнезовима, који ће убирати народни порез и давати га Народној канцеларији, а она исплаћивати Порти“, наводи се на Википедији. 

У јесен 1815. године објављено je мирно стање у пашалуку, а турска Порта издала је осам фермана, а побуњени Срби су признати као друга страна , што је била основа за даљу борбу.

„Период који ће уследити на простору дванаест  нахија Београдског пашалука значио је постепено потискивање турске, и успостављање српске власти. Затворени у градовима, без међусобне копнене повезаности, вековни завојевачи су временом постајали све зависнији од привидно умиреног али не пријатељски орјентисаног већинског становништ ва, које је узгред буди речено било и наоружано“,наводи се у издању Време Обреновића и њихово право.

Даљом мудршћу кнеза Милоша Обреновића, који је користио подршку Русије, али и унутрашње проблеме у Османској држави, издејствовао је и три значајна Хатишерифа из 1829., 1830. и 1833. којима су прецизно дефинисани односи новонастале кнежевине и Цариграда.

„Поменути правни акти одређивали су положај и статус турског становништва у Србији. Са друге стране, устаници су добили право на сопстве не судове, војску, исповедање вере, градњу цркава, манастира, школа, покретање новина, оснивање по зоришта и свих других институција потребних за функционисање једне државе“,наводи се у издању  „Време Обреновића и њихово право“.

Успон династије Обреновић представља кључну прекретницу у српској историји 19. века, обележен борбом за слободу, дипломатским умећем и постепеним стварањем модерне српске државе. Кнез Милош Обреновић, као родоначелник династије, показао је да ослобођење није могуће само оружјем, већ и стрпљивим преговорима и вештом политиком. Од подизања Другог српског устанка, преко унутрашњих и спољних борби, до добијања аутономије и првих правних аката који Србији обезбеђују самоуправу, династија Обреновић одиграла је незаменљиву улогу у обликовању српске државности. Њихово наслеђе огледа се у темељима независне Србије, која је корак по корак излазила из вишевековног ропства и постајала све самосталнији политички субјект на Балкану.

Извори/Википедија, Издање „Време Обреновића и њихово право“, Издање „Обреновићи и њихово доба“.

Пројекат „Таковски устанак и династија Обреновић: Темељ модерне државе“ суфинансиран је од стране Министарства информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.