Породица Костић из Котраже пет деценија живи од земље и од свог рада

У драгачевском селу Котража пољопривреда није посао, већ начин живота. Породица Костић већ више од пола века производи кромпир, малину и млеко, ослањајући се искључиво на свој рад и труд. Иако су године све теже, љубав према земљи и традицији не јењава.
На породичном имању Костића, између редова кромпира који су управо извађени, стоје отац Милан и син Милош — две генерације које су цео живот посветиле земљи.
„Ми се овим бавимо петнаестак до двадесет година, а родитељи више од пола века. Имамо око 15 крава, радимо малину и кромпир. Ове године под кромпиром имам 15 хектара. Суша је била велика, принос просечан, око 15 тона по хектару. На заливаним површинама иде и до 50 тона, а на брдима једва 7-8“, каже за Амппресс Милош Костић.
Упркос заливним системима у које је уложио више од 1,2 милиона динара, Костић каже да ни вода не може да надомести све губитке.
„Откупна цена је 25 до 30 динара, а улагања су огромна. По хектару треба и до 6.000 евра да би се кромпир извадио из њиве. Увоз нас гуши, људи одустају, а ми покушавамо да издржимо.“-додаје Милош.

Милош истиче да кромпир из Котраже најчешће заврши у маркетима широм Србије.
„Продајемо домаћим купцима из Драгачева који робу возе до Београда и Новог Сада. Раднике плаћам 600 динара по сату, имам исту екипу годинама, презадовољан сам њима.“
Његов отац Милан сведочи о другим временима, када је, како каже, било „лакше и сигурније“.

„Раније је било лепше. Имали смо сигурност кад сијемо кромпир, знали смо коме продајемо. Сад све радимо на памет – не знаш ни хоћеш ли продати, ни пошто. Прошле године смо бацили пет вагона. Ипак, ја никад нисам радио у фирми, цео живот сам био у пољопривреди. Имао сам старије родитеље и морао сам да останем код куће. Али нисам се покајао. Ко хоће да ради, може лепо да живи и од села“, каже Милан, који је заједно са супругом одгојио сина и троје унучића.
Породица Костић пример је како се знање, рад и упорност преносе с колена на колено.
Њихова прича сведочи да будућност драгачевских села постоји — све док има оних који, попут њих, верују да се од земље може живети достојанствено.





