Слободан из Јежевице већ 29 година ручно прави воштанице

Воскарски занат, мирисан и постојан, попут пламена свеће, једна је од најстаријих вештина очувања светлости у народној и верској традицији. Још од времена када су домови били без електричне расвете,
ручна израда свећа од пчелињег воска представљала практичну потребу, као и духовни чин, светлост која обасјава породично огњиште, цркве и све тужне и свечане обичаје.

Једна од најчистијих жртава Богу, како каже један од ретких мајстора воскарског заната Слободан Вучетић из чачанског села Јежевица.

Данас, када се већина традиционалних заната суочава са изазовима савременог доба, и воскари чувају наслеђе које мирише на мед, природну чистоћу и сећања на времена у којима је сваки пламен имао причу предака и нераскидиву везу са потомцима.

Слободан се воскарским занатом бави већ 29 година, а занат је учио у великој светињи мале српске Свете Горе манастиру Преображење у Овчар Бањи. За њега је овај занат од непроцењиве вредности, јер га је научио као млад човек да издржава породицу, али и да остане у вери, радећи посао који носи смисао.

Фото: 4Н Студио

„Свећа се провлачи кроз човеков живот од рођења па до упокојења, користи се и за знамење детета када у цркви код свештеника узима водицу, за крштење, венчање, за упокојење. Воштаница има сврху и намену кроз цео човеков живот. Зато и говорим да су те воштанице много битне, јер се тада угађа Богу и приноси чиста жртва. Тако смо ми у манастиру научили и њено значење и сврху, па сам тако почео и да се бавим воскарским занатом. Ушли смо у посао који траје до данашњег дана“, каже Слободан.

Истиче да се воштаница једино може радити ручно, јер восак као природни материјал спорије хлади и спорије прима топлоту.

„Восак је природан материјал који се прилагођава човеку. Могу да мењам облик три до четири пута док радим свећу, као кад премесите јуфку за уштипке. Прави се дужина према дебљини свеће обично око осам свећа у килограму. Радимо десетку, шестицу, петицу, све по потреби“, објашњава овај воскар вештих руку.

Фото: 4Н Студио

Он одбацује уврежено народно веровање да „ливење“ свеће, односно када се свећа „окити” док гори на славској трпези доноси родну годину.

„Фитиљ мора одговарати дебљини свеће да би равномерно горела. Ако је парафинска или од других материјала, стављају тањи фитиљ па брже гори. То празноверје о родној години нема везе са црквеном традицијом“, појашњава Слободан.

Воскарски занат има будућност, тврди он, али захтева осећај и стрпљење.

„Мора да се има осећај при ваљању да буде једнако, леве и десне стране, да свећа буде цилиндрична и лепа. Дашчицом под углом од 45 степени прави се задњи врх свеће. Као када ручно развијаш коре за питу искуство пресуђује. Восак дозвољава исправке, за разлику од других материјала“, каже он.

Хлађење свећа има посебну важност.

„Што дуже стоји, свећа спорије гори. Свежа мора да одстоји пре употребе. Шестице шест свећа у килограму горе и до 18 сати. Радио сам и велике, од пола килограма за Велики петак за плаштаницу, које горе два дана и две ноћи. То јасно говори шта је восак, а шта није“, закључује Слободан Вучетић.

Фото: 4Н Студио

Воскарски занат Слободана Вучетића чува светлост која је вековима пратила народ кроз све најважније тренутке живота. Овај занат дубоко је уткан у православну традицију и изражава духовну чистоту кроз чисту жртву Богу.

У времену брзих и вештачких решења, пчелињи восак остаје симбол исконске вере, постојаности и топлине дома.

Док год свећа пламти пред иконама, као и за крсне славе и остале верске обреде, биће и воскара који светлост заната и православне вере преносе генерацијама које долазе.