Светац који брише границе: Хиљаде верника под острошким гредама слави Светог Василија Чудотворца
Данас је 12. мај, дан када православни свет, али и људи свих вера, утихну пред именом Светог Василија Острошког, једног од највећих исцелитеља и чудотвораца које је хришћанство икада имало. Реке људи из свих крајева Балкана слиле су се под окомите стене манастира Острог, где у тишини и молитви чекају у непрегледним колонама како би целивали мошти светитеља који вековима важи за „брзог помоћника“ у невољи.
Атмосфера под острошким гредама, започета још синоћ свечаним бденијем и песмом ходочасника од којих су многи пешачили стотинама километара, кулминирала је јутрошњом архијерејском литургијом којом се прославља овај велики празник.Животни пут светитеља, који је рођен 1610. године као Стојан Јовановић у херцеговачком селу Мркоњићи, био је поплочан искушењима и непоколебљивом вером.
Од детињства у манастиру Завала, преко монашког живота у Тврдошу, па све до осамљивања у хладним острошким пећинама, Василије је био стуб православља у најтежим временима турске окупације. Његова благост и мудрост још за живота су га учиниле народним пастиром, а након упокојења 1671. године, његове нетрулежне мошти постале су извор наде и бројних исцељења која модерна наука често не уме да објасни.
Оно што Светог Василија чини посебним јесте универзалност његовог култа, јер пред његовим кивотом не постоје верске ни националне поделе. Под Острог подједнако долазе и православци, и католици, и муслимани, верујући у исту милост и тражећи утеху за своје животне терете. У народу се и данас с посебним поштовањем негују обичаји везани за овај дан, који је у црквеном календару обележен црвеним словом.
Верује се да данас у дому мора владати апсолутни мир, а једна од најлепших легенди каже да светитељ ноћу обилази народ и помаже невољницима, због чега му верници често на дар доносе беле вунене чарапе.Док се у храмовима широм земље читају молитве, а у бројним домовима ломи славски колач, празник Светог Василија Острошког остаје симбол наде да су чуда могућа онима који верују. Његова порука скромности и љубави према ближњем одјекује и данас једнако снажно као и пре три века, подсећајући нас да су духовни мир и слога највеће драгоцености које један народ може да чува.
