Вештачка интелигенција све више проналази своје место у образовању, истраживању и стваралаштву, отварајући бројна питања о њеној улози у књижевности. Док једни у њој виде користан алат који олакшава долазак до информација и подстиче нове идеје, други упозоравају да књижевно стваралаштво подразумева много више од правилно сложених речи и граматички исправних реченица. У средишту расправе налази се питање може ли вештачка интелигенција да допринесе књижевности, а да притом не потисне оно што је у њој најважније – људску креативност, емоцију и лични израз.

О томе где су могућности, али и границе употребе вештачке интелигенције у књижевности, говори Данијела Васић, која је завршила студије књижевности, указујући на значај правилне и одговорне примене ових алата, посебно у образовању.

Како истиче, вештачка интелигенција може бити веома корисна у истраживачком раду, прикупљању података и упознавању са књижевним стваралаштвом, али се њена улога мора јасно разграничити када је реч о самосталном писању и креативном изражавању.

„За АИ има места у књижевности у истраживачке сврхе. Врло је погодно претражити базе података детаљно. Такође, корисно је истражити биографије писаца и књижевника, као и њихов рад и стваралаштво. Корисна је у тражењу података и истраживању. Међутим, када говоримо о стварању есеја и писању писмених задатака, ту се тражи креативност ученика и стваралаца, стварање текста који укључује књижевно-уметнички стил и стилске фигуре које су лично створене, у чему нам АИ не може помоћи јер нема емоцију. То поседује само човек.“

У учионици се препознаје разлика између знања и вештачки генерисаног текста

Једно од највећих питања које употреба вештачке интелигенције отвара у образовању јесте како очувати самосталност ученика и омогућити им да развијају сопствени начин изражавања. Доступност алата који за неколико секунди могу да генеришу есеј, састав или анализу књижевног дела ставља пред наставнике додатни изазов – како разликовати ученичко знање и труд од текста који је креирала машина.

Данијела Васић сматра да је непосредан рад са ученицима и даље један од најважнијих начина да се сачува аутентичност њиховог стваралаштва.

„У школама се, као и у мом раду, ученицима важни задаци дају на двочасу, као што су писмени задаци, и води се рачуна да не користе телефоне. Могу они нешто научити напамет и постоје модерне АИ „пушкице“, али искусан наставник то препозна и обавести их о могућим оценама у том смислу преваре. Евидентно је код сваког искусног наставника какву реченицу може да створи ученик првог разреда средње школе, какву матурант, а шта је АИ.“

Овај проблем не односи се само на оцене и школске обавезе, већ и на сам процес учења. Писање састава није искључиво задатак који треба завршити, већ прилика да ученик развија речник, обликује мисли, изражава осећања и проналази сопствени стил. Уколико вештачка интелигенција преузме читав тај процес, постоји опасност да резултат буде готов текст, али без знања и вештина које је ученик требало да стекне његовим стварањем.

Вештачка интелигенција као помоћно средство у настави књижевности

Ипак, забрана или потпуно одбацивање нових технологија не морају бити једини одговор на изазове које оне доносе. Напротив, правилно усмерена употреба вештачке интелигенције може да отвори нове могућности за учење, истраживање и развој креативности. Кључно је да ученици науче како да користе доступне алате, а да притом задрже критичко мишљење и одговорност за сопствени рад.

Васић указује на то да дигитални алати могу имати своју улогу у настави књижевности, али да је неопходно да наставник усмерава њихову примену.

„Додала бих да је погодна употреба АИ алата у настави књижевности, као што су Падлет (Padlet) и ГПТ (GPT), али то треба наставник да води и упућује децу на који начин да их користе како би их користила на прави, а не на погрешан начин. У ГПТ-у је нарочито важан одабир правог промпта, јер ако задамо погрешно питање и смерницу, добијамо и такав одговор. Томе треба обучити децу. Такође, кроз АИ можемо добити много идеја и радова који су доступни, али их треба искористити за лично креативно стварање.“

Управо у томе лежи један од највећих потенцијала вештачке интелигенције у образовању – она може да понуди полазне идеје, помогне у проналажењу литературе, олакша истраживање и подстакне ученике да сагледају тему из различитих углова. Међутим, прикупљене информације и предложена решења требало би да буду почетак самосталног рада, а не његова замена.

Посебно је важно да ученици науче да постављају прецизна питања, проверавају добијене информације и препознају да одговор вештачке интелигенције није нужно тачан или потпун. Наставник у том процесу има важну улогу – да ученике научи како да технологију користе као подршку сопственом учењу, а не као пречицу којом се заобилазе труд и стицање знања.

*Текст је објављен у оквиру пројекта „Вештачка интелигенција у Србији: Изазови, могућности и свакодневна примена“ који је суфинансиран од стране Министарства информисања и телекомуникација. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.